Roditeljska ljubav često se opisuje kao bezuslovna, ali ponekad život donosi okolnosti koje izazivaju tu povezanost. Priča Bosanke Senije iz sela Kostjerevo kod Zvornika nije samo priča o majci, već i o dubokoj boli koja nastaje kada se mostovi između roditelja i dece sruše. Njena sudbina dirnuće svakog ko je pročita.
Gubitak muža i borba sa svakodnevicom
Senijin život drastično se promenio pre dve godine kada je njen suprug nastradao u tragičnoj nesreći. Nesreća se dogodila blizu kuće, kod obližnje prodavnice, kada se prevrnula friteza, a njen točak ga je usmrtio. Od tog trenutka, Senija se našla sama, prepuštena borbi za opstanak.
„Od kada ga nema, sve radim sama. Imam 25 ovaca, skupljam seno, donosim drva. Sestra mi pomaže koliko može, ali sama nosim najveći teret. Zasadila sam i maline, ali već dve godine nisam dobila nikakvu zaradu,“ priča Senija, koja sa svojih 57 godina već oseća posledice teškog rada i bolesti.
Odricanje i neuzvraćena ljubav
Kao mlada, udala se sa samo 18 godina i ceo svoj život posvetila je porodici. Sa suprugom je neumorno radila, izgradivši ono što su imali od nule. Međutim, odnos s decom nije se razvio kako je priželjkivala. Posebno je teško prihvatila udaljenost od sina, koji je, prema njenim rečima, u potpunosti prekinuo kontakt.
„Muž se tri puta operisao, ali sin nijednom nije otišao da ga poseti u bolnici. Čak ni kada su komšije skupljale ljude za donaciju krvi, njega nije bilo. Danas žalim supruga, a za sina kažem – za mene je mrtav. Rekla sam mu da mu nikada neću halaliti. Bol koju mi je naneo je neopisiva,“ priča Senija.
Deca koja su je ostavila
Najveći bol za Seniju dolazi od osećaja napuštenosti. Ima troje dece, ali sa sinom nije razgovarala sedam i po godina, dok starija ćerka takođe nije ostala u kontaktu. Jedina koja je povremeno posećuje jeste mlađa ćerka sa svojim suprugom, ali to nije dovoljno da ublaži osećaj samoće.
„Troje sam ih rodila, ali niko ne vodi računa o meni. Ne tražim ništa materijalno, samo da me nazovu, da me obiđu, da mi upute lepu reč. Majka sam, rodila sam ih, nije bilo obrnuto. Valjda bi trebalo da me se sete,“ kaže sa tugom u glasu.
Život nakon tragedije
Uz pomoć dobrih ljudi, Seniji je izgrađena nova kuća, ali ni to nije moglo da ispuni prazninu koju oseća zbog odsustva dece. Otkako joj je suprug umro, čak je i sa sinom morala na sud zbog podela imovine, što je dodatno produbilo razdor.
„Sama sam, sa sedmoro unučadi koja me retko viđaju. Moj muž nije stigao da upozna svoje unuke kako treba. Sve što tražim je malo pažnje i ljubavi,“ objašnjava Senija.
