Ja sam ozenio udovicu koja je 11 godina starija od mene. Ona je vec imala sina od 6 godina iz prvog braka ali ja sam to sve prihvatio i nikada mi to nije ni smetalo.
Imao sam tada 21 godinu i protiv volje svih i brace i roditelja i prijatelja ozenio sam je i ostao sam, odvojen od svih. mi smo zapoceli zajedno zivot. Zaista sam jako zaljubljen u nju bio i jedino sam nju vidio nikoga vise. Sina sam njenog volio skoro kao svog. Kako je vrijeme odmicalo sve sam je vise volio a nakon 4 godine braka ona odlazi. Obolila je od teske bolesti. te se bolest pojavila brzo i napredovala a jako brzo zivot mi je oduzeo nju.
Iako je proslo sest godina otkako nje nema, bol za njom se ne smanjuje, jako je dobra osoba ali je jako nesretna. Mislim da sam na neki nacin otkrivo u glavi njenog muza sa kojim je bila osam godina krivac bolesti i to ju je kostalo zivota. Mnogo toga loseg je odzivjela od njeg ai vjerumem da je to na nju ostavilo mnogo posljedica za njeno zdravlje, stres dovelo do toga.
Osim nje za mene nikada vise nece postojati druga osoba. NE OLANIRAM vise ikada ozenim neku drugu jer je nas sin nama sve . Tacnije sin moje Sanje kojeg sam uspio podici i od njega napraviti jako dobrog momka, postenog i vrijednost. Uskoro on puni 18 i zaista ne znam kako cu bez njega kada se odseli u Ameriku ali to je moja sudbina izgkeda da mi je sudjeno da me ostavljaju svi koje ja volim.
