Bio je to obican trenutak u gradu koji se desava. Moja prijateljica i ja smo bile u vec jednom jako zabijenom liftu koji je bio prepun a onda odjednom se pojavila zena sa kolicima koja je naglo usla i gurala se da bi ubacila i sebe i kolica.
“Sacekajte sledeci bolje bi vam bilo..” Neko je vikao sa zadnje strane pokazujuci kako je lift vec pun i da nema mjesta za guranje. Ali toj zeni to nije bilo vazno. Bila je u zurbi pa se na sve nacine probijala unutra i govorila je: “Ja sam sada prioritet, ja imam bebu…”
Vazduh u liftu je za kratko vrijeme toliko napet bio. Neki su se samo medjusobno gledali a drugi su se pomjerali jer im je zaista nelagodno bilo. I ja sam u tom trenutku pocela da osjecam tezinu njenih rijeci kao da je to sto ima dijete, ima pravo da zanemari licni prostor svake osobe ovdje.
Frustracija je tada toliko bila jaka i bez razmisljanja sam rekla: “Samo zato sto ti imas djecu ne mora da znaci da ti posjedujes ovo mjesto…”
Njen izraz lica je tada od soka se brzo pretvorilo u bijes. Usledila je velika i napeta tisina dok se lift nije zaustavilo na njenom spratu. Izasla sam ali prije nego sto je pacila pogled nazad i rekla mi je: “Vidis, lako je biti “prioritet” kada imas svoje dijete…”
Napetost je ostalo toliko dugo i nakon sto su se vrata zatvorila a ja sam se pitala “Da li sam ja u svemu tome pretjerala?”
