Sve je ovo krenulo sa jednom smjenom. Kolegica me pitala da li mogu da ostanem duze na poslu jer je njeno dijete bilo bolesno. Pristao sam i tada to mi nije bio problem. Nemam djecu i mislio sam da je to nesto jednokratno i da ce to da mi ona na neki nacin i vrati.
Ali onda se situaciaj ponovila i opet i opet. SVE JE TO postajalo tihio, precutno ocekivanje da cu ja da budem taj koji ce uvijek da uskoci kada je neka porodicna hitnost. Prestalu su cak i da pitaju. Samo bi otisli ranije uz rijeci “Hvala ti najbolji si…”
U pocetku sam ja to ignorisao na neki svoj nacin, ali onda sam shvatio nakon pet puta da su moji zakazani termini tada, vrijeme sa bliskim ljudima, pa cak i samo da na vrijeme idem kuci ne smatraju vaznim. Ako nemas djece onda si ti na racun svih automatskih zaduzen za neka pokrivanja.
Na kraju kada vise nisam mogao da trpim to rekao sam da ne mogu da ostanem. Imao sam zubarski pregled koji sam dva puta do sada odlagao. Reakcija? Sarkasticno je bio? Bas lijepo da imas svo slobodno vrijeme.” Boljelo me je to vise nego sto sam ocekivao?
Nekoliko dana poslije dobio sam poziv u kancelariju a onda mi je receno da su izrazili veliku zabrinutost jer nisam dovoljno timski orjentisan i ne podrzavam kolegicu koja prolazi neke velike licne poteskoce. Kada sam pitalo da li sada odbijanje prekovremenog rada smatra se povreda radne discipline izbjegli su odgovor pa su i rekli da ja kao kolega treba da budem malo vise fleksibilniji.
Sada sam ja dobio etiketu tgeske osobe ne zato stzo sam bio nepristojan ili nepouzdan vec sto sam odlucio da postavim neke granice.
