Tokom odrastanja smo imali jako malo. Tesko smo zivjeli pa je vecera znala da bude tost i sir. Sa samo 12 godina posjetila sam kuci stare skolske drugarice radi nekog zajednickog projekta koje smo tada radile. Kada sam stigla vidjela sam da je sto pun jela koje sam samo mogla da vidim u novinama jer tako nesto nikada nisam jela. Dok smo jei primjetila sam da svi gledaju u mene dok sam ja pokusavala da sijecem mes i odjednom je njena majka u panici povikala: “OH NE, povrijedtit ces- nemoj tako da drzis noz….” Zatim je uzela jako njezno moje ruke i pokazala mi kako na pravi nacin treba da sjecem i rezem .
Tada jako posramljena pocrvenila sam pa sam tiho sebi u braku promrljala: “Izvinite ja dugo nisam jela mesa…” Kasnije kada sam krenula kuci vidjela sam maleni paprici u dzepu. Na njemu je pisalo : “Nasa vrata su ti sada otvorena. Dodji na veceru kada god pozelis to…”
Ja sam tako i radila, cijelu godinu i to je bilo jednom sedmicno. Njihovi topli obroci a uvijek jako dobra i topla dobrodoslica je bila jos bolja. Postalo je sve ono nesto na cemu sam se ja radovala. Iako smo se moja drugarica i ja nakon nekog vremena udaljile ali ja nikada necu da zaboravim koju sam dobrotu dobila jer je njena porodica mi dala sve.
