Moj pastorak Dylan koji ima 16 godina zahtjeva od mene da mu ja spremam veganske obroke. Ja sam mu rekla: “Mi ovdje u kuci jedemo meso. Ako ti zelis da jedes vegansko onda ce smorati sam sebi da kuhas…” Tada me je suprug samo ostro pogledao ali je sutio nije dao nikakav komentar na to.
Onda u 3 ujutro su me probudili stravicni krici koji su dolazili iz Dylanove sobe. Moje srce je tako brzo kucalo dok sam ja njemu dolazila. On je bio na podu i ocajnicki se trudio da sam sebi napravi “veganski obrok” od nekih sastojaka koje je nesumicno pronasao u frizideru. Brasno je bilo svuda, tegle su bile otvorene a miris iz njegove kuhinje je samo preplavio njegovu sobu. On je toliko ljut bio i samo je plakao i u tome svemu ponavljao “Samo sam htio jedan obrok, samo jedan i nista vise..”
Prvo sam sutila i nisam rekla ni ti rijec. Samo sam mu pomogla da ocisti i mirno ga podsjetila: “Ovo nista nije moj posao, mozes ti da jedes vegansko ali jednostavno moras sam da kuhas…” polako se smirio i shvatio je da svadja ne treba da se desi i nije vrijedno svega toga.
Sledeci dan smo svi sjeli zajedno i isplanirali nekoliko obroka koje ce da odgovora oboma. Ja se jos uvijek snalazim u svemu tome a Dylan djeluje da je manje zahtjevan. Cak i moj suprug mi je priznao da mu se veganska jela svidjaju neka i da mu je stvarno dobro i da se radi toga i iznenadio.
Ja se jos uvijek trudim da uskladim sva ta pravila i da jednostavno razumijem njegove potrebe ali isto tako i on mne da ja ne mogu sve i sada mogu reci da su makar ta nocna vikanja daleko iza nas.
