Dok sam studirala zivjela sam tada u domu i jako je tesko bilo da sam jedva mogla da pokrijem dom i prevoz i menzu da bi bilo sta pojela za jedan dan.

Kada god bi isla u svoj rodni grad u petak bi me tata pitao koliko novca mi treba da mi obezbjedi do nedelje. Ja sam uvijek trazila najmanju cifru da bi mogla samo da prekrije skripte i to je to. Ja sam oduvijek bila skromno dijete koje zna da u kuci ostaju i mladji brat i sestra. Bilo je i dana kada sam morala da gladna idem u krevet jer bi se kasno vratila sa faxa a u tom vremenu menza nije radila a ja nisam imala novca da kupim da jedem.

Ali danas moj se zivot promijenio ja sam doktor nauka a svoju trecinu plate dajem svojim roditeljima pomazem im jer je tatina penzija jako malena i svaki put kada uplatim svom tati novac toliko sam sretna i toliko osjecam zahvalnost sto su mi oni omogucili sve sto imam i zaista osjetim veliku ljubav i ponos na sve to.