Dok sam cekala voz koji je bio na stanici tada mi je prisao jedan muskarac koji je bio srednjih godina, jako umoran i odjelu koje je u tim trenutcima izgledalo jako izguzvano i staro. Tiho mi je prisao i rekao:
Tada mi je rekao: “Izvinite, da li mogu da pozajmim vas telefon? Trebao bi da nazovem svoju zenu. Moj je upravo sada prestao da radi…”
U jednom trenutku sam zastala. Danas rijetko ljudi daju svoj telefon nekim strancima posebno na mjestima koji su prometni. ALi u njegovom glasu je bilo nesto iskreno i tihi apel koji nisam mogla da ignorisem u tim trenutcima.
Odlucila sam da pomogne,. Da mu otkljucam telefon i da mu pruzim da obavi poziv.
Muskarac se u jednom trenutku udaljio nekoliko koraka i poceo je da prica. Nije vikao nije plakao samo je govorio tiho i drhatvim glom.
“Dolazim uskoro, volim te.”
Vratio je telefon i zahvalio se kao da mi vraca nesto dragocjeno i nestao je.
Tek kada sam sjela u voz vidjela sam nesto neobicno. U porukama se pojavila nova stavka a to je bila prazna poruka koja je poslana sa mog telefona i to na nepoznat broj. Pomislila sam da je greska da je neki dodir. Nisam davala neki znacaj za sve to.
Prosle su dvije nedelje. Muskarac je totalno zaboravljen.
Onda mi je stigla poruka:
“Moja zena je umrla te veceri. Hvala vam sto ste vi bili ti koji ste mi omogucili da se poslednji put ja njoj javim!
Ostala sam u soku i nepomicna. Rijeci su bile kratke ali tezina u mojoj dusi je jaka bila. To je mali cin povjerenja ali i odluka da pomognem i donijela je to da osobi olaksam zivot u tim situacijama.
Shvatila sam da ni ne znajuci ja sam nekom covjeku omogucila da zadnji put kaze osobi koja mu znaci “Volim te.”
