Ja sam bila vaspitacica u vrticu i voljela sam taj posao. Jedna djevojcica iz nase grupe nije bila preuzeta na kraju dana i to je zaista jako cudno bilo. Imala sam neki osjecaj da joj majka nece doci i ja sam bila ta koja je morala da ode do nje ali inace to ne radim ali neki osjecaj je u tim trenutcima bio jaci od mene.
Toliko je to bilo jako da ja nisam mogla da ignorisem. Kada sam stigla vidjela sam majku koja je imala napad i to odmah iza ulaznih vrata.Ispostavilo se da je nedugo prije toga pala i jako udarila glavom o beton.
Tako da mogu da zahvalim samo dragom Bogu sto mi je dao takav jak osjecaj da sam ja morala da odem do nje i sto sam ja ta koja je njoj spasila zivot a isto tako rijesila neugodnu situaciju
Naravno da nisam pomislila da bi majka napustila svoje dijete koje dovodi u vrtic svaki dan ali morala sam licno da odem da provjerim sta se desava i da budem mirna jer znam da sam pomogla toj djevojcicu.
One su mi obje jako zahvalne a ja sam presretna jer sam vjerovala sebi i svom osjecaju.
