Juce sam sa sinom otisao u prodavnicu i pokusali smo da uzmemo neke osnovne namirnice i nije to bilo nesto puno tu je bilo riza, zobene pahuljice, jabuke i grah. U zadnji tren rekao sam da izabere za sebe cokoladicu. On nije dugo imao neku poslasticu za sebe jer smo finansijski jako lose stojali. Gledali smo cokoladice tako zeljno i bilo mi je divno vidjeti kako mu se lice ozarilo kada sam rekao da uzme sta zeli.
Kada je tada na red doslo da mi platimo nasa kartica je dva puta bila odbijena. Nisam ni shvatio o cemu se radi a to da je jedan racun prosao i da nas je bacio u minus. Jako mi je neprijatno bilo i sramota me je bila dok su ljudi me gledali a ta blagajnica je bila nervozna. Izvinio sam se a morali smo da ostavimo robu i da odemo.
U tom trenu sam se osjecao jako ponizeno jer nam je vec bilo jako tesko a sada mi se cinilo da nikako i nikada ne mozemo da uzmemo predah jer nam je to zadnji novac. Osjecao sam se jako lose jer je to i moj sin morao da gleda. Ispricao sam mu se da nisam mogao uzeti cokoladicu a on mi je rekao: “Uredu je tata i ne treba mi…” To mi je u tom trenutku slomilo srce.
Dok smo mi isli do auto sa ledja nam je prisao covjek koji je stojao u redu iza nas i tu su bila njegova djeca. Pruzio mi je kesu sa stvarima koje sam ja morao da ostavim u prodavnicu a tu je bila i cokoladica i rekao je da je on sve platio. Isto tako mi je rekao da je i sam bio u istoj situaciju i da je vremenom postalo bolje.
Jedva sam cuvao suze dok sam mu se zahvaljivao za to. On mi je rekao da ne treba da brinem i otisao. Nisam mogao a da ne placem u autu dok smo kretali jer sam tako zahvalan bio na neznancu i na njegovoj dobroti.
