Ja imam 67 godina i konacno sam dosla u penziju i to nakon 45 godina rada. Porodica mi je priredila slavlje i osjecala sam sekonacno toliko slobodno. Konacno sam isplanirala da malo odmorim, da putujem a mozda i upisem casove plesa pa cak i ponovo se povezem sa prijateljima koje dugo godina nisam vidjela radi zivota koji sam vodila i obaveza.
Pozvala sam sina i snahu da im javim da sam zavrsila sa poslom. Snaha me je tada sokirala i rekla: “Savrseno” od ponedeljak do petka mozes da nam cuvas djecu…
Naravno da sam se nasmijala jer sam mislila da se sali a njen glas je tada bio zaista ozbiljan. Blago sam rekla: “Ja zaista volim svoje unuke ali nisam ja besplatna dadilja.” Odmah sam postala hladna i odlucila sam da prekinem vezu jer tu ne vidim nista za sebe.
Kasnije tokom noci sam se sokirala kada sam vidjela poruku od svog sina a ona je glasila: “Dugujes nam. Sjecas li se kako smo mi tebe podrzavali nakon smrti tate…”
JA SAM U TOM trenutku sjedila toliko sokirana. Istina je da su pomogli ali nikada nije receno da imaju neki uslovi za sve to. Vaspitala sam sina da bude ljubazan i pravedan a nikada nisam osjecala da ce ovakav tretman da bude od njega.
Sledece jutro sam poslala mu poruku gdje je pisalo da bi voljela da sa vremena na vrijeme izvedem djecu negdje ali da ne mogu da cuvam puno radno vrijeme ali to njima nije naravno bilo dovoljno.
Sada imam osjecaj da moram da biram izmedju mira u unuka. Vec mi nedostaju ali bojim se ako popustim to ce postati obaveza koju ja ne mogu da ispunim.
