Ja imam 72 godine i udovica sam. Dugo godina sam stedila za krstarenje na koje zelim dugo godina da odem. Ali nedavno se desava da je moj sin od 8 godina obolio i to tesko.

Njegovo lijecenje je zaista skupo i svi zele i ocekuju od mene da ja doprinesem tu sa svojom ustedjevinom.

JA sam tada rekla nesto sto je vjerovatno njih sledilo: “Zao mi je ali ja necu da zrtvujem svoju srecu. Stara sam i ovo bi moglo da bude moje zadnje putovanje na koje cu ja otici a toliko godina to zelim… tako da…”

Ali moj sin na sve to podrugljivo nasmijao pa mi rekao:

“Ovo je poslednji put da ces ti vidjeti svog unuka…”

Sada se pitam da li je to moja odluka toliko sebicna? Zar i ja nemam pravo da uzivam u zivotu da svoje zadnje godina zivota provedem onako kako sam mastala cijeli svoj zivot. Za ovo sam stedila dugo vremena i zelim da imam neku uspomenu sa kojom cu otici sa ovog svijeta jer tokom svog malenog kratkog zivota to nisam uspjela.