Moj zivot nikada nije bio tako ljubazan prema meni. Kada sam imala samo 10 godina majka me napusta. Ona je otisla tada radi moje dijagnoze jer su ljekari da cu vjerovatno cijeli svoj zivot da provedem u invalidskim kolicima a ona nije mogla da podnese odgovornost i radi toga se odlucila povuci.
Jednog dana ona samo nestaje. Ujutro sam se probudila a mama i njenih stvari nije bilo tu, nema je jednostavno se povukla.
Jedinu stvar koju je tada ostavila jeste da je kratka poruka a tu je pisalo:
“Ja vise ovo ne mogu da podnesem. Jer si ti teret koji mi je oduzeo sve najbolje godine koja sam imala…”
Plakala sam mjesecima i patila.
Ali tu je bila jedna osoba koja je uspjela da me spasi a to je naravno bio moj otac. on mi je pomogao da pronadje razlog za zivot i borbu. Bio je to za mene svaku minutu nakon sto me majka napustila.
Vidjela sam da mu je jako tesko bilo da se nosi sa svim tim ali nikada nije pokazao svoje slabosti nego je on bio osoba koja je bila jako snazna i pozitivna i cak u jako mracnim vremenima za mene ali i za njega koje smo morali oboje tada prodjemo.
On je mnogo razgovarao samnom trudio se da mi objasni sve i da me tretira kao pravu princezu.
