Suprug i ja smo osam godina u braku. Prije pet godina kupili smo kucu zajedno i to je bilo 50/50.

Hipoteke, popravke kauc koji ona toliko hvali sve smo to mi zajedno placali. Ponosna sam na sve sto smo skupa ostvarili i jako sam sretna radi toga.

Ali ako bi pitali moju svekrvu nista od toga nema tu tezinu po njoj cini se.

Svaki put kad bi dosla nama u posjetu njena recenica ide:

“Bas je divna kuca mog sina…”

“Obozavam sta je moj sin uradio sa svim ovim prostorom…”

Uvijek sam na svoj neki nacin je ljubazno ispravljala, pokusala na sve nacine da preusmjerim razgovor pa nekada se i salila na svoj racun. Tada zaista nista nije pomoglo. Ja sam bila nevidljiva osoba u svom domu i tako mi je bilo.

Na jednom zajednickom porodicnom okupljanju sve se mijenja i stvari su dostigle tacku pucanja iako to nikada ne bi zeljela da se desi.

Gosti su setali i naravno hvalili enterijer dok je moja svekrva radla ono svoje i glasno hvalila kucu svog sina i kako je on uvijek imao divan ukus. Samo sam prevrnula ocima i odlucila da naspem sebi pice. Onda se ona okrenula pa rekla:

“Za mog sina za pravog vlasnika ove kuce. Neki ljudi samo ovdje zive i to je to…” Zaledila sam se.

“Znate, ja kao majka vlasnika mislim da bi bilo najbolje da imam svoj kljuc. Sta ako se desi neka neobicna i hitna situacija, ko ce ako ne ja pomoci i uci…”

Odjednom sam osjetila da mi pritisak raste. Pogledala sam oko sebe cekajuci da neko moj suprug ili bi ko nesto kaze ali niko svi su nijemo sutili. ONDA SAM SKOCILA I REKLA SAM:

Ovo nije kuca tvog sina. Ovo je NASA KUCA. Placam polovinu svega i dosta mi je da me neko brise. NECES nikada dobiti kljuc. Iako ti ne priznajes ovo je nas zajednicki dom mozda je najbolje za sve nas da ti vise ne dolazis ovdje…”