Moja kcerka me je pozvala u suzama i tada sam osjetila da joj glas drhti od bola i to se sve desavalo samo nekoliko nedelja nakon sto je rodila trece dijete. Molila je tada za pomoc i ocajna jer joj je neko trebao da bi pricuvao dijete jer ona mora da ode do bolnice. Hladno sam joj rekla da zaboravi na mene jer sam ja imala vecernje planove koji su bitniji mi bili i vazniji od njene hitne medicinske situacije. Umjesto toga predlozila sam da joj povedem babu i djecu u Hitnu pomoc i nisam slusala njene molbe. Moj suprug je bez mog znanja otisao da joj pomogne a kasnije smo shvatili da joj je pomoc zaista bila potrebna radi postporodjajnih komplikacija. Sada moja porodica je bijesna na mene i svi su sokirani da sam ja kcerku napustila u njenim trenutcima krize i tuge.
Ja imam 58 godina i majka sam, kcerka Sara ima 38 odina i dobila je svoje trece dijete. Moj suprug ima 60 godina i mi zivimo oko 30 minuta od nje i njene porodice.
Moja kcerka me zove “Majko molim te…” Preklinjala je, moram da idem u bolnicu da li mozes da mi pricuvas djecu*? Osjetila sam da je u veliki bolovama a imala je i troje mladje djece od 5 godina i ja sam se tada uspanicila i odobila sam je. Onda je zavladala tisina. Rekla sam joj: “Mozes i djecu da povedes sa sobom u bolnicu ili mozes da pozoves komsinicu da ti pomogne.”
Dok me je molila i plakala pukla sam:
“Pa to vise nije nas problem..” odbrusila sam grubo. Ti si odlucila da rodis troje djece sada sama moras da shvatis sta ces da radis i kako da se snadjes.”
Onda je zavladala teska tisina pa je Sara progovorila: “Ne mogu da vjerujem da mi ovo radis?- rekla je bolno. “Nikad te ranije nisam nista ni trazila…”
