Moj tata je pred rad ’91. godine prodao komsiju neku robu u vrijednosti od 300 maraka i rekao da ga ce ga sacekati neko vrijeme jer ovaj u tom trenutku nije imao novca. Nije htio mnogo da misli o tome jer je tada takva situacija bila da se pomagalo komsijama u nevolji i da se nije sve gledalo kroz novac. Novac je uvijek bio na zadnjem mjestu. Kada se zaratilo kada se sve promijenilo iz korijena kada je sve gore bilo , sve neke nebitne stvari su zaboravljene jer je svako se trudio samo da prezivi.
U medjuvremenu situacija je takva bila da se zaratilo i da je svako na svoju stranu krenuo i svi su izgubili kontakte, tata vise nije mislio na taj novac i zaboravio na sve to.
Nakon 25 godina zvoni mu fixni telefon a onda sok.
“Kaze da sada zivi u inostranstvu da se snasao ali da nikada nije zaboravio dug. Dosao je kod nas i donio novac.”
Ta situacija nas je toliko iznenadila, iako je proslo toliko godina ipak nikada nije zaobravio da mu je tada davne ’91 izasao u susret i pomogao na taj nacin.
