Ja imam sada 56 godina i kcerku Emili koja sada ima 26 godina i koja je odrasla bez oca. OTAC JOJ je umro kada je imala samo 6 godina. Sama sam je podizala i radila mnogo poslova kako bi joj pruzila sve da ima dobru skolu, vannastavne aktivnosti i platila sam joj fakultete i prvi stan kako bi sve krenula od nule i da joj zivot pocne bez dugova. Uvijek sam je ucila da je jako bitna porodica, da je medjusobna briga bitna posebno kada se ostari.
Naime prosle sedmice toko razgovora o mojim planovima za penziju u sali sam joj rekla: “Kada ostarim i izboram se nadam se zaista da ces mi dati da se uselim kod tebe…” Nasmijala se i onda je odjednom postala ozbiljna i rekla: “Mama volim te ali ja ne mogu da budem tvoj njegovatelj. Planiram zivjeti svoj zivot i mislim da nije fer da roditelj od tebe ocekuje to…”
Vjerujte da sam ostala u velikom soku. Rekla sam joj da nikada nisam ni ocekivala da ona bude ta koja mi mijenja pelene ali da sam vjerovala da ima neka vrsta podrska, emocionalna, ali ne i fizicka. Jos je jednom potvrdila svoj stav i rekla je: “Ne mama, ciklus roditeljskog zrtvovanja ne moze da se nastavi u nedogled. ” Ali ako mislis da cu te zaboraviti, nije to tako, rado cu te posjecivati u starackom domu.
Nakon toga svega nisam mogla da prestanem da zamisljam o tome. Mnogo sam dala za nju, zrtvovala sam se. Nikada se nisam ponovo udala. Cak sam i odgojila penzionisanje da bi joj plasila postdiplomski studij a planirala sam joj i pomoci sa kaparom za stan i to sve sledece godine kada se sve to trebalo desiti.
Ja sam toliko slomljena bila. Njene rijeci su mi zvucale kao izdaja nakon svega sto sam vjerovala. Zato sam odlucila da okrenem igru.
Sutradan sam je nazvala i rekla sam joj svoje granice koje sam jasno postavila i ja moram sada da postavim svoje- Ne zelim joj pomoci sa kaparom za stan. Rekla sam joj da cu je uvijek voljeti ali podrska mora da bude obostrana. Naljutila se na mene optuzila me da sam manipulativna i da e kaznjavam radi toga sto postavljam svoje granice.
