Ja sam iznenada izgubila supruga. Mi smo u jednom trenutku bilo jako sretna porodica, ja on i nasa dva sina. Sledeci trenutak njega vise nema, on je jednostavno otrgnut iz nasih zivota bez ikakvog upozorenja. Tuga je bila velika i sve gusca. I dalje je tesko i bolni ali iako je taj gubitak tako tezak bio za mene morala sam se jednostavno da se saberem radi svoje djece jer sam njima potrebna.
Moj suprug je imao svoje zivotno osiguranje. Nikada ga to ne bi moglo vratiti ali je barem ostavio meni za sta bi se mogli uhvatiti i ja i nasa djeca, mogli smo imati sigurnost ali i bitnu buducnost za nasu djecu. Pametno sam to iskoristila- otorila sam fondove za fakultet, platila sve troskove i obezbjedila sam da ne moram da se borim. To je njegov zadnji cin ljubavi bio da se pobrine za sve ans. ALi onda se javlja njegova porodica i sve mijenja.
Na samom pocetku su bili jako suptilni. ALi par mjeseci nakon smrti su dosli moj svekar i svekrva i od mene su trazili novac. Moja svekrva me pozvala da treba da pricamo o necemo jako bitnim. ona i svekar su vjerovali da bi ja trebala da im dam dio novca osiguranje bakama i dekama, a ja sam tada toliko sokirana bila.
Nikada nismo bili bliski. Jedva da su ga vidjali a i preskocili su nase vjencanje jer je bilo predaleko a svake godine su uspjeli da idu na ljetovanja razna po Evropi. Niada nisu pokazali ni jedan posto interesovanja za nasu djecu nisu slali cestitke za rodjendane i nikada nisu ni dolazili u posjetu, a sada odjednom njima treba pomoc, da od usta moje djece da uzmu.
Njihov odgovor je bio “Nas sin i tvoj suprug bi to zelio….” Ja sam htjela da ima saosjecanja, zaista jesam, ali taj novac vise nije bio njegov da ga dijeli, ostavio je za nasu djecu. Za njih, obrazovanje i dobrobit i njihovu buducnost. Mojim roditeljima to nije bilo bitno, a mom tastu i tasti jeste. Kada sam ljubazno ih odbila poceli su emocionalno da ucjenjuju me.
