Nase prve komsije su inace jako velika sirotinja. Ma koliko se oni trudili da im ide od ruke zive u kuci koj je rusevna i Bog im je dao 4 sina i dvije kcerke. To su zaista divna djeca. Mnogi u naselju gdje mi zivimo okrecu glavu od njih nazivaju ih cesto pogrdnim imenima iako nikada nikome nista lose nisu uradili nisu im napravili nikakav problem.
Ja i muz se trudimo da im pomognemo koliko mozemo, te im jako cesto platimo komunalije, platimo neke osnovne namirnice i nista previse jer ni ti mi sami nismo neka bogata klasa. Nikada za uzvrat o njih nista nismo trazili, ali desava se situacija da se prije nekoliko mjeseci nas mladji sin razbolio i tada su mu stradali bubrezi i od tog dana je morao da krene na dijalizu.
Doktori su dali savjet da bi bilo najbolje da se uradi transplatacija dok je jos uvijek on mlad i da nadjemo sto vise potencijalnih donora da bi se uradile analize i da bi se saznalo ko odgovara.Kada smo to ispricali nasim komsijama koje godinama mi sami poazemo oni su rekli da ce svi da dodju u bolnicu pa cak i njihovo sestero djece i da daju uzroke krvi jer je to najmanje sto se moze uraditi za sina. Mislila sam tada da ce se predomisliti ali vjerovali ili ne danas su svi stigli u bolnicu. Ono sto me emotivno pogadja jeste da smo bili sami i da se niko osim njih nije odazvao pozivu na to mislim da rodbinu mog muza bracu sestre i moje i niko ne zeli da rizikuje svoj zivot da bi spasio naseg sina ali to je zivot i tako je trebalo da bude.
