Ja sam Adam a sada imam 55 godina. U zivotu od moje pastorke Anne sam od njene 4 godine. Njen bioloski otac Sam me od prvog dana mrzi i nikada nisam bio prihvacen. Dolazio bi on tu povremeno ali uglavnom odsutan je us vemu bio. Cak je i cesto se znalo desiti da zaboravi njen rodjendan.
Ja sam bio taj koji bi je odgajao, isao na roditeljske sastanke i pomogao joj oko prijave na fakultet. Ja sam bio taj koji joj je kupio prvi auto jednostavno do samog pocetka jako smo bliski bili.
Sa 25 godina vjerila se i aj sam bip spreman da platim salu, vjencanicu ma sve. Onda je jedne veceri dosla do mene i zamolila me: “Moram te zamoliti da ne dodjes na vjencanje, da ne bi se desila neka drama sa mojim tatom. On ce biti taj koji ce me ispratiti do oltara..”
To me je toliko povijedilo. Ostao sam smiren i rekao sam joj “To je tvoj izbor ali sada ako imas pravog oca nek se on brine za sve za salu za organizaciju vjencanja, ja se povlacim. Neka on pokaze sada koliko mu je i da li mu je stalo…”
Nije rekla mnogo samo je klimula glavom,..
Samo par dana pred vjencanje Sam nestaje, ne javlja se ne pomaze. Ispostavilo se da je otisao na Havaje sa svojom novom djevojkom i blokirao je sve.
Anna me nazvala pred vjencanje u suzama.Otisao sam ispratio sam je do oltara ali nije to isto i nije toliko mi bitno bilo.
Ona se izvinila ja sam joj oprostio sve ali sam se i dalje osjecao kao zamjena. Kako da nadjem snagu sada da nastavim dalje nakon njenog postupka kada sve to dozivljavam kao veliku izdaju.
