Moj otac je odlucio da zivi zivot sa neke druge strane svijeta. Sada je umro prije dva dana. od tada cijela porodica se ukljucila u to da me pritiska da ja idem na njegovu sahranu. To je let od preko 20 sati i veoma je to skupo i svi mi govore da cu ja jako zaliti ako ne odem. za njih sam jako losa jer odbijam da idem i ne zelim to.
Ali stvar je sasvim druga. Jer je ovo covjek koji je otisao iz mog zivota kada sam bila djevojcica od osam godina. Spakovao sam stvari preselio se i inostranstvo i poceo je novi zivot sa svojom porodicom. Nije htio ni da se oprosti od mene, nikada nije bilo poziva ni ti posjete. Samo ponekada bi dosla neka cestitka za koju kasnije saznajem da to nije ni njegov rukopis. Majka me je odgajala sama i od malih nogu me naucila da od oca ne smijem da ocekujem nista.
Sada kada je on otisao njegova nova porodica zeli da ja dodjem i da glumim da sam uvijek bila dio njegovog zivota. Ocekuju da ja budem tu i placem na grobu iako njega nikada nije bilo ni briga za mene.
Situacija se toliko zakomplikovala, Jucer mi se jedan od polubrace i polusestara obratio privatno. Ja sam sokirana bila kada mi je rekao da je nasao kutiju pisama koje je otac pisao tokom godina ali nikada poslani nisu. Navodno ih je njegova zena njihova majka sakrivala. Pisma su bila izvinjena puna i obecavanja, Jednom mi je cak napisao da je karte kupio da me posjeti ali se to nije desilo.
Sada ne znam kako da se osjecam. Sa jedne strane osjecam da ne dugujem covjeku nista koji me je napustio. Sa druge strane ako je zalio ja mu nikada sansu nisam dala? Da li grijesim jer ne idem ili je uredu da se zastitim iako izgledam kao negativac.
