Moji roditelji i sestra su me uvijek odvajali iz svega dok sam ja bila mala, dijete. Kada sam napunila 19 godina odlucila sam da se odselim i prekinem sa njim bilo koji kontakt. Nikada i vise nakon toga nisu ni cestitali rodjendan.
Ja sam nedavno odlucila da pozovem majku. Glas joj je tada bio sladunjav, kao da se nista nikada nije ni desilo i kaze: “Duso ti nam mnogo trebas sada, radi se ovdje o zivotu i smrti i hitno nam je potrebna i tvoja pomoc.”
Ona je samo nastavljala da prica: “U stomaku mi se odmah sve stegnulo pa sam mislila da je neko i bolestan ili da se desava nesto strasno. Ali, ne, situacija je takva hitna, da je moja sestra dobila blizance a oni su bili toliko iscrpljeni i umorni, nenaspavani a majka je rekla da su svi sada na ivici.”
Izgleda da sam ja ta koja je njihovo magicno sredstvo. Ocekivala je da cu ja da spakujem svoj zivot i da se vratim da pomazem sa nocnim hranjenjem, presvlacenjem kao i spremanje obroka, da perem ves, da budem sve. Naravno sve to da radim za dzaba. Iz ljubavi i da je to neka moja “porodicna duznost.” Bilo mi je toliko smijesno da nije to me toliko boljelo.
Roditelji su uvijek govoril ida sam im ja greska posebno u njihovom savrsenom zivotu kao i slici savrsene porodice. A sestra me je jednom pogledala u oci i rekla: “Moras da se iselis jer ti zaista zauzimas mnogo prostora.”
Naravno da sam im rekla “ne” i to ljubazno. Objasnila sam da to ne mogu samo da ostavim sve, imam poslove obaveze i svoje rokove, ALi cim sam ja rekla ne, situacija i ton se promijenilo i vise to nije licilo na razgovor sa samog pocetka.
Majka mi je tada rekla da sam ja jako bezosjecajna. Sestra me tada nazvala sebicnom. Krenulo je kao uvijek emocionalna ucjena ” Nije ti nikako stalo do porodice, mi se gusimo ovdje, zato inace sluze sestre…”
