Sa samo 19 godina smo se upoznali. Tada smo poceli da izlazimo i bili smo skupa 10 dana. Onda je on tada dobio vojsku i morao je da ide a ja sam ga cekala. On mi je bio prvi.

Iako smo mi zivjeli u gradovima udaljenih oko 170 km ipak na neki nacin smo uspjeli da odrzimo vezu. Onda sam se ja razbolila od neke vrste neizlijecive bolesti, od lupusa. Raskinula sam sa njim radi toga a on je bio taj koji je uvijek bio uz mene.

Tada su ljekari rekli da radi bolesti nikada necu moci da imam djecu. Bila sam na terapijama punih 3 godina. On je tada dosao da zivi u moj grad da mi bude blizu i da mi bude podrska. Nismo imali nista, jednostavno kupili smo dva tanjira i dvije kasike i tada se uselili u iznajmljeni stan. Nisam htjela da se udam zanjega sve dok ne ostanem trudna. On je krenuo tada da se bavi keramikom i danas je jako uspjesan i ima svoju gradjevinsku firmu. Danas ja imam 34 odina imamo veliku kucu, i pired toga jednu manju kucu, u gradu stan, dva auta a ono sto je najvaznije od svega toga sto mi imamo jeste dvoje djece zlatnih kcerku i sina a ja sam opet u drugom stanji i sada nosim curicu.

MOJ SAVJET SADA JE da se nikada ne treba predavati jer je ljubav takva da pobjedjuje sve. Ima Boga koji je tu i sve nagradi za dobrotu.