Moja sestra koja ima 30 godina se jucer udala a ja njen brat sam toliko sretan raid nje bio i naravno da sam pristao da joj pomognem. Rekla mi je da ce svadba da bude bez djece pa sam ja to i nekako shvatio i onda sam zamolio svog najboljeg prijatelja da sacuva mog sina da bi ja prisustovao tu i da budem uz nju na njen bitan dan.

Dosam sam na svadbu i tu sam vidio da je bilo djece. Bilo je sigurno oko 15 djece tu. Malo sam bio zbunjen ali odlucio sam da na sve to ne pravim dramu pa sam cekao trenutak kada mi je sestra prisla pa sam je onda pitala u cemu je problem i sta se desava tu.

U tom trenutku slomilo mi se srce na komade jer ne znam da li cu ikada vise da je gledam istim ocima. Ona mi je priznala da je odlucila da iskljuci mog sina od 12 godina zato sto je imao amputiranu nogu. Rekla je da bi na svadbi kada bi se pojavio na sebe bi privukao mnogo paznje.

Ja sam se tada toliko slomio. Nisam mogao da vjerujem. Ja sam jednostavno sam otisao i vratio sam se svojoj kuci. Kada sam dosao kuci sin me je pitao zasto sam ja dosa tako rano pa sam ja izmislio neke izgovore i odlucio da provedem dane da se zabavljam sa njima jer je to jedino sto me je drzalo jakim.

Od tih trenutaka sam dobio desetine poruka od ljudi koji su rekli da moje napustanje svadbe je rasplakalo moju sestru i tada je unisteno cijelo vjencanje bilo. Ali iskreno u tom trenutku mene nije zaimalo. Slomljen sam. Ja sam samohraniroditelj nikog nemam za pomoc.