Moje srce se slomilo kada je moj sin od 10 godian dosao kuci iz skole placuci. Svi su naime tada zamoljeni da donesu neke specijalne poklone za rodjendan uciteljice ali ne i on, jer je on siromasno dijete. Sve mi se tada zacrvenilo pred ocima. Niada necu moci da dozvolim da neko mgo sina iskljucuje i da se osjeca tako odbaceno od svega.
Ja sm tada cijelu noc provela da pravim pitu. Sutradan sam otisla direktno u skoli da bi se suocila sa uciteljicom. Ali onda je ona toliko bila iznenadjena i pogledala me zbunjeno i rekla mi je: “Danas nema nikakvog rodjendan. Va sin je sa svojim prijateljima napolju i zaista mogu da kazem da je jako sretan i to se vidi.”
Tada je bilo vrijeme odmora. Otisla sam napolje i sokirala sam se kada sam vidjela svog sina a oko njega su bili prijatelji i on broji mnogo novca.
on je komade moje pita prodavao za 100 dinara. Te veceri mi je ispricao istinu. Naime on je izmislio pricu kako bi skupio novac za video igru za koju sam mu rela da nemam novca i da je ne moze priustiti.
Ja sam sada rastrgana izmedju dvije vrste osjecaja. Razocarana sam sto moj sin tako vjest i sto je takav prevarant ali mogu da kazem i da sam ponosna na njegov poduzetnicki duh koji se siri.
