Moja snaha trebala bi da rodi sledece sedmice i to bi bilo moje prvo unuce. Tokom trudnoce sam joj bila zaista od pomoci, nisam bila ona nametljiva osoba i svo vrijeme velike podrska. Obavljala sam sve sitne poslove pomagala sa hranom i nisam se nikada mijesala o odluke ako od njih nisam dobila pitanje. Mislila sam svo vriejme da mi imamo dobar odnos.

Prije nekoliko dana dosla mi je poruka da potvrdi da cu biti uz nju dok bude u porodjajnoj sali. To me sokiralo i nikada se ja ne bi slozila sa svim tim. Pretpostavial sam da ce tamo da bude ona i moj sin i naravno njena majka mozda.

Ali cini mi se da je htjela da ja budem ta koja ce biti tu. Rekla je da ce to da bude “posebno” i zeli da ja budem ta koja ce da svjedoci tom “cudu” Nekako mi je sve to djelovalo cudno. Blago sam joj rekla da se osjecam neugodno radi svega toga. Da je to tako intiman trenutak da vise volim da sacekam je vani i da je podrzim kada sve prodje.

Ona to nije dobro prihvatila. Odjednom je krenula da me tretira sa tisinom pa se zalila sinu govoreci da sam hladna i da se odmocime kada me ona najvise treba u tim trenutcima.

Onda sam dobila poziv od sina. Bilo mu je jako neugodno ali mi je rekao nesto sto mi je sledilo krv. Jedini razlog sto je htjela da budem to jeste da iskoristi kao izgovor da ne ukljuci svoju majku u cijeli taj proces.

One su se posvadjale a prisustvo mene tu bi sve olaksalo. “Zao mi je, nema mjesta…” Osjecala sam se jako iskoristeno kao pijun u nekoj porodicnoj svadji u kojoj nisam imala nikakve veze.

Tada jos vise bijesna sam joj poslala poruku i rekla da ne zelim i da necu da budem u porodjajnoj sali. Da ako joj treba vremena, prostora ili druga podrska tu sam ali porodicni sukobi me ne zanimaju.