Ja imam 66 godina i baka sam odavno. Zadnjih nekoliko mjeseci bilo je zaista jako tesko i emocionalno iscrpljujuce. Prije nekog vremena odlucila sam da prenesem vlasnistvo svog stana na svog unuka koji ima sada 19 godina i godinama zivi sa nama. On zivi samnom od svoje sestre godine od trenutka kada je njegova majka moja kcerka ga napustila. Ona je napustila zemlju da bi zapocela svoj zivot. Nikada nije marila za njega ni ti se osvrtala nazad.
Ja sam ga sama odgojila i zeljela sam da mu obezbjedim sigurnu buducnost znajuci kroz sve sto je prosao. Mislila sam da ce mu poklon stana pokazati koliko ja vjerujem u njega i koliko sam ponosna na osobu kakva je on postao i da sam sretna radi toga.
Ali stvari krecu u neki drugi plan.
Prije nekoliko nedelja moja kcerka se vratila. Pojavila se tada na mojim vratima i bila je trudna sa svojim suprugom kao da vrijeme nije ni proslo nikako. Bila sam toliko sokirana ali sam je pustila. Rekla je da joj nedostaju domaci obroci i da zeli ponovo sada da ima vezu. Trudila sam se na sve nacine da budem otvorena. Razgovarale smo. Pitala je za sina i rekla sam joj kakav je i kako mu ide. Mislila sam da sam u njenim ocima vidjela iskrenu emocije kao da joj je u tim trenutcima bilo stalo. To mi je dalo i snage da joj kazem da mu prenosim stan ali sve se tada mijenja.
Cim sam to rekla njeno ponasanje se promijenilo.
Postala je tada hladna i proroacunata i govorila je: “Poklonila si stan mom sinu ? PA on je samo dijete- Taj stan treba da bude moj, to je dio mog nasljedstva? Ja sam tada bila u soku zatecena- Jer ni ti u jednom trenutku nije pitala kako sam ni ti se izvinula sto j otisla i sve nas ostavila a sada od mene trazi nesto.
Sledeci dan se vraca i to sa svojim suprugom, e od tog trenutka pocinje pravi pritisak. Oboje su govorili da stan treba da bude njoj. Onda je njen suprug govorio: “On je premlad da moze i da zna da upravlja imovinom. Ne razmisljas dobro i trezveno,” ONA JE REKLA:” To je moje pravo jer sam ja tvoje dijete…”
