Kada sam imala samo 5 godina izgubila sam tatu. Od tog trenutka zivimo samo majka i ja i zaista vodimo jedan jednostavan i skroman zivot. Sve kucne obaveze koje se smatraju muskim poslovima su postali moji imoja odgovornost. Danas smo majka i ja cijeli dan radile na ciscenju u krecenju jedne sobe. Bila je uprljana od gave do pete a krenula sam da izbacim smece sve do kontejernera. Dok sam prolazila trojica muskaraca su me ugledali i poceli su da pokazuju prstima na mene i smijati se kao da sam im ja najzabavnija stvar na svijetu.
DOSLOVNO svi su se u tom trenutku toliko smijali kao da svjedoce necemu toliko komicnom i nevjerovatnim- Zar sam ja to toliko smijesna zato sto sve obavljam sama ili sa majkom? Ili im je toliko zabavno sto ne mogu sebi da priustim majstora,a ipak tezim da nas dom bude toliko uredan i da pomognem svojoj majci. Mozda sam u njihovim ocima toliko jadna jer zelim da imam svoj zivot koji je dostajan i pristojno mjesto za stanovanje i zivot tada.
