Svekrva mi je stigla u posjetu i od tog trenutka kada je ona usla pocela je da kritikuje sve sto ja radim. Nista moje nije bilo dobro i ni u cemu nije vidjela dobru i pozitivnu stvar.
“Moras zaista bolje da se brines o mom sinu on jasno izgleda umorno i iscrpljeno.”- odbrusila mi je. A to je tada bila kap koja je prelila casu i zaista me unazadila.
Tada sam tako tiho otisla u njenu sobu, otvorila ladicu i uzela njene omiljene zlatne mindjuse, one sa kojim se ona stalno hvalila. Toliko sam bijesna bila da sam ih bacila u kantu za smece i nije me bilo briga za to.
Sledece jutro kada se probudila uspanicila se i rekla:
“Moje zlatne midjuse- nestale su…” rekla je, a ja sam joj rekla:
“Zauvijek su nestale…” Ona se zaledila.
Ne, to su mindjuse koje mi je muz zadnje poklonio. Umro je mjesec dana poslije. Cuvam ih da bi se osjecala dobro kao da je on i dalje tu uz mene…” To su rijeci koje su me pogodile:
Istrcala sam napolje, srce mi je tada lupalo kao ludo a molila sam boga da kamion za smece jos nije dosao. Ja sam prekopavala po smecu sve dok ih nisam nasla. Ocistila sam ih i vratila sam sve to drhtavim rukama. Nije vikala samo mi je tada rekla:
“HVALA TI STO SI MI VRATILA…”
OD tog trenutka sve se promijenilo. Pocela je dosta da mi pomaze a nije me vise ni osudjivala, a ja sam je pocela ukljucivati sve vise u sitnice kao sto je kuhanje jela za njenog sina i to sve skupa.
