Ja sam nedavno napunila 72 godine i udovica sam, sama sam. Godinama stedim od svojih usta da bi otisla na krstarenje jer sve to jako zelim dugo vremena. Onda desava se zivot da je moj unuk od osam godina ozbiljno obolio.

Njegovo lijecenje je zaista skupo i zele sada svi iz porodice da i ja doprinesem sa svojom ustedjevinom.

Ali onda sam odlucila i ja da progovorim i rekla sam: Zao mi je ali ja ne zelim da zrtvujem svoju srecu. Stara sam i mislim da bi ovo moglo da bude zadnje putovanje na koje bi mogla da odem.”

moj sin se tada podrugljivo na svoj neki nacin nasmijao i rekao:

“Onda ce ti i ovo da bude zadnji put da vidis svog unuka i to treba da ti bude jasno.”

Sada zelim vas da pitam da li je ova moja odluka bila sebicna? Zar ja nemam pravo da uzivam u zivotu da radim sa novcem koji sam ustedila godinama sta god ja zelim, cini mi se da po njihovoj prici ne.”