Mojoj dragoj i bliskoj prijateljici suprug je preminuo u prometnoj nesreci. Covjek sa kamionom je gurao njegov automobil i nazalost tako je izgubio svoj zivot.
JA sam par puta usla u sobu a ona je drzala tada mnogo tableta u rukama. Nisam joj otimala. Samo sam joj kroz plac uvijek pokazala na sliku u sobi na kojoj se vidi njihova kcerka i da joj to bude dovoljno u svemu ovome sto joj se skuplja po glavi.
“Ja se i dalje nadam i cekam kada ce on doci bas u ovu bastu da sjedi sa nasom kcerkom ovdje.I ovo jutro sam se probudila i mislila sam o njemu. U ovo podne cu provesti da mislim na njega. Zaspati u nadi da ce se on pojaviti i da ce mi doci u san. Dusa me boli ona pati jer je curici samo 5 godina a njoj 30 jako je mlada.
Prica njene prijateljice je jako teska, bolna i ne zna se kako ce se iz svega oovga izvuci ali otac djetetu ce da fali. Njen put kroz tugu i gubitak je zaista tezak i dugotrajan i razumljivo je da bol i dalje traje. Emocije su prejake i nada da ce se njen suprug vratiti je drzi jer ne mozemo zamisliti kako je nekome ko izgubi na taj nacin voljenu osobu.
